A letter from Mar 01, 2025

Dear FutureMe, 2.3.25 Osecam duboku prazninu i nesrecu. Konstantno me prati i apsolutno je prisutna. Iako je tu u fragmentima nista vec duze vreme ne uspeva da ovo osecanje nadjaca. Osecam se bezciljno i mutno, kao da se naoblacilo nad celim mojim bicem. Ne pamtim kad je poslednji put ovo nezadovoljstvo bilo tako intenzivno. Ne pamtim. Bila sam srecna ali usamnjena. Dobila sam sve sto sam zelela. Ostvarila sam stvari o kojima sam nekad davno sanjarila ali sad je sve to prazno osecanje nekada davne srece, odsutno visprenog momenta sadasnjice prouzrokovano odsustvom zelje. Zelje za necim konkretnim. Ovo je konfuzno. Ali svakako samo ja treba da razumem. Zelim da se oslobodim pritiska. Imam dar i zelim da vidim dokle me moze odvesti, imala sam zelju i odvela me je kroz trnje i oblake. Sve sto sam postigla do sad imalo je jednu stvar zajednicku - sumnju. Sumnjala sam. Sumnjam i sad. Ali nikad nisam prestala da idem napred. Tako ce biti i sad. Mozda ponekad bas mora ovako da bude. Mozda je to prelepo. Mozda bude nesto o cemu do sad nisam ni sanjala ili verovala da je moguce. Mozda. A dok se ne vrati volja ja cu samo kao crv puzeti i nositi se sa ovim. Samoj sebi vecito najvecom preprekom. ZIVOT UVEK PRONADJE PUT. TAKO CU I JA. Mozda ne sutra, mozda ne ni za nedelju ni mesec. Ali ja cu ponovo biti ja. Sve dok ponovo ne postanem neko drugi.